Svet je bolji kroz pisanje

Ko sam?

Ko sam ja?
Ko sam ja?
Ko sam ja?
Bezbroj puta
da ponovim
ista slika
bez potpisa.
Razlivena boja
po platnu
sekundama tkanom.
Curim neusmereno
pa stanem,
gde se zgusnem.
Ko sam ja?
Ko sam?
Boja bez četkice.
Voda bez posude.
Da mi je čist lan
da ispletem,
i paleta nada.
Da nacrtam
širok osmeh
i tabanima utisnem
odgovore.

 

Eho za prijatelja

Na očima šalukatre,
a srce štepano nadom
da ne odlazim sama.
Preko usta zalepljen glas
bez reči i smisla.
Bar da eho duše zazvoni
pa da se razlijem u zrake
i ugrejem ruke
koje bezuslovno pružam.
Ćutim, a nestajem…
Nestajem sama…
Kome?
Svud odrazi ljudi
i ljubav nasukana
na ideale.
Ćutim…
Čvrsto stiskam
vreću punu izgubljenih reči,
i zatvaram prozore,
da sačuvam veru
u sopstveni lik.

 

Bosonoga

Ruke. Otvoreni dlanovi,
a na njima kolotrazi
nedovršenih reči.
Udaram mamuzama u pesak
i urezujem postojanje.
Prolazim.
Stisnute zenice sumiraju trenutke,
a opojni miris prirode
čini da pomirim pitanja i
na tren zavaram odgovore.
Prolazim.
Noć spaja oblake u celinu,
a misli kao stranac odlaze u mrak.
Bezuspešno savijam prostor
da početak i kraj dana
spojim u san.
Prolazim…
Strašno i jezovito brzo prolazim.
Da izujem cipele,
možda me bosonogu ne čuje
da još ne dolazim.

 

Šestar

Izmiču mi slova, redovi se prepliću,
a koncepti gube simetriju mogućeg smisla.
Hodam po osi raširenih ruku,
davno sam je šestarom izvukla.
Tata mi pokazao…
Flertujem sa marginama,
balansiram između zareza,
ali reči…
Odavno su izbledele.
Nazirem samo obećanja
koja žuljaju nepopunjene stranice.

 

Proslava života

Već mi nedostaješ,
a još te pravim.
Sebično kradeš sve stihove,
boje i note samo za sebe.
Sedaš na pijedastal ideje
i ispijaš pobednički pehar
ispunjen mogućnostima.
Srešćemo se između redova
u nekoj strofi ili polutonu.
Razmenićemo poglede,
i naježiti od pomisli da bi
mogli da se dodirnemo suzama.
Volim,
jasno…
Vajam tvoj lik po sećanju
iz nekog drugog života,
i radujem se susretu
u još nenapisanim stihovima.

 

Košulja

Nestala. Raspršila se.
Okrenuta sloboda naopako.
Stomak zapet. Rasplet? Zaboravi.
Zamka. Nema kraja.
Trajemo nestali zauvek.
Da su kraći dani, da su duži dani.
Ma da li ima veze?
Nema kraja.
Ravna linija, i zvuk koji
podseća na beskonačnost.
U agoniji pritiskam dugmiće,
kidam braunile, prazan krevet.
I izbledeo otisak…
Ima li svrhe papuče da potražim?
Šta u njih da stavim?
Malo mene, malo tebe.
Pa da prošetamo kroz hodnik
i nazad, dva nesretnika,
a oba su ja.

 

Buka

Čučala bih satima u ćošku…
Zalivala nebodere misli,
skrivala se u senkama
i čekala objašnjenje.
Cepala dušu na tamo
i ovde
i brisala gumicom
sve izgovorene reči,
a zapisivala bajke.
Izrasla sam u barbiku
bez nogu i haljine
sa jednom rukom,
druga se zaglavila
iza crvenog ormana.
Svi akseosoari nada
ostali su raštrkani
po dečjoj sobi.
Stiskam usta
s onom jednom šakom,
da ne izađe sve što je
davno gumicom obrisano.
Ne treba mi ni izvini,
samo noge kad bi mi dali.
Da odem daleko
od svih misli
koje su pocepale nebo.

 

Uradi sam

Slomljena sam
i lepljena bezbroj puta.
Prepravljana sa različitim
svrhama upotrebe,
pa ponovo lomljena,
svaki put sve sitnija.
Ne možeš me popraviti.
Ako me uzmeš
slomićeš me ponovo,
razmrviću ti se pod prstima,
a vetar će odneti pola mene.
I da me pokrpiš,
neću biti ista.
Već nisam…
Ispucala sam,
i po rubovima iskrzana
od pokušaja da me poprave
razne ruke,
i svaka je znala kako…
Ne možeš me popraviti
samo me pusti da trajem
dok me vetar celu ne odnese.
Voli me ovako napuklu
i krivu,
samo me molim te
nemoj popravljati.

 

 Tvoja

U tvojim rukama
i anđeli i demoni
siti su.
Stakla se lome
dok mi zuriš u prozore,
skupljam krhotine
i ispisujem godine.
Uhvati me trema
svaki put
kao prvi put.
Zadrhtim…
pa nestanem
u mirisima…
odlutam među prstima.
Perle po podu
prosute su
k’o biseri…
čujem i školjke i more,
na usnama so
kupa me sunce…
Čekiram kartu
u jednom pravcu.
Bespovratno sam tvoja.

 

Košmar

Kocka,
a u kocki šapat
kao dim
rasut po stranicama.
Ruke,
vezane za zidove
omeđene betonom.
Otvaram usta,
neartikulisani krik.
Ne znam koji je dan,
a ni godina,
noge u blatu
do kolena,
nemam kud.
Ostale su samo misli
i košmarna sećanja
na stvarnost.
Agorofobično sanjam
o slobodi
hvata me napad panike
i opet vičem bez glasa
iskolačenih očiju.
Udišem dim,
holokaust emocija.
Šapatom pišem
monografiju
jedne devojke
koja je nekada
bila ja.

 

Runda

Drhtim pred tobom.
Trzajima kidam reči,
dane, ljubav.
Izuvam tugu iz cipela
i momački mlatim apatiju.
Ne dam!
Ne dam ti
i ovo malo iskrivljenog osmeha
da ga životinjski izujedaš.
Cerim ti se u lice!
Udri,
Naučila sam da nestanem
kad zamahneš.
Samo zatvorim oči
i prospem se po onome što imam.
Pa naslepo, tek dodirom,
zaranjam korake u dane,
bojim plafon ranim jutrima,
i prkosim ti postojanjem.

 

Grad

Dodirnuću pristima vreme
koje smo iscedili kroz peščani sat
okrenut bezbroj puta.
Dodirnuću žmurećki,
jer samo na takt još živim.
Opipaću svetlo koje se rasipa
po staklenim ivicama noći,
Umreti u tebi.
Iznova.
Rodiću se u kapi kiše
kojom natapaš vreo dan.
Ali uzalud ruke,
uzalud spojeni dlanovi…
Zašivena usta strahom
da ćeš baš ovaj put otići.
Da će ostati rupa
koju će napuniti slivnik
grada
i da ću se ugušiti embolijom
sabranih dela.
Zato samo dodirujem vreme
I prelivam pesak
po borama kao
jedinom tragu
da sam živela
i volela.

 

Adapter

Adapter je ustao,
sabrao kodove,
spakovao jedinice i nule
u torbu, i otišao na posao.
Stavio baterije,
dopune radi,
i na ler pretočio kodove
u reči.
Ništa nije razumeo,
niti mora,
on ima misiju,
nečiju misiju,
da pretače iz šupljeg u prazno.
Sto mu bitkoina!
Kabel me boli od informacija,-
uskliknu pa nastavi da pretače.
Na kraju dana, onako istrošen,
adapter, potpuno neadaptiran,
spakovao je praznine u torbu
i bez ičega da pruži,
otišao svojoj utičnici.
Ona ga je sačekala
širom otvorenih očiju
i puna struje zagrlila
dekodirane ruke,
da ih napuni
nulama i jedinicama,
za novo jutro
i nečiju novu misiju.

 

Teško’e

Plima teskobe
zapljuskuje obalu
što se kezi na svaki šum,
a modrice očaja anemično
joj čupaju zube.
Bol neuspeha lomi rebra,
i savija radost u grč,
a memljivi odjek dana
klizi niz pegavu belinu,
brišući osmeh.
Zaborav pušta korenje
kroz vene
i izbija sva sećanja u žmarce.
Krvarim po nerečenom,
nezavršenom,
i po najboljim namerama,
nostalgično skupljajući
otiske sebe.

 

Dam ti žvaku za još jedan krug

Uši mi zavezane pertlama od starki,
a oči premazane blatom i detelinom,
još iz černobiljskih dana,
kad ni cvet niko nije smeo da zagrize.

Brada obojena kormanom bicikla
i omotom od kuvane čokolade,
a prsti prošarani trotoarom,
pokošenom travom i simpatijama.

Noge idu napred na po metar,
a teniske loptice bez brenda,
menjaju vlasnike za bazoka žvaku
il’ alvu iz radnje na crtu.

Duša želi mleko za kuvanje, što stoji
rezervisano za komšu uz trougao jogurt,
i gleda prodavačicu s borosanom
nemeštenom na šreh zbog čukljeva.

Prstima mazim sitniš u džepu,
i slatko se smejem zamisli
da će zveknuti još pedeset para
od sutrašnjeg džeparca za perecu.

Ništa me ne boli, samo srce i ponos,
jer mi je Djordje uzeo sličicu
životinjskog carstva, a nemam duplikat.
Samo album, i izderana sećanja.

 

 

Bunda od nutrije

Kako smo mi bili srećna familija, ma strašno!
Još pamtim prelaske granice
od po 5,6 sati, dok tata nervozno gura auto,
izbačen iz brzine, a seka i ja stiskamo bešike pune soka od zove.
Krišom ga je baka smutila, uz zdravo masne pekarske kiflice
i cedulju nevešto spakovanu sa natpisom „za decu“.
Mama priča o bundi od nutrije, i kako ćemo je švercovati,
radio pokušava da nauči grčki jezik,
a nama srce zaigra na svako kalimera.
Tad se, znate, samo u Paraliju išlo.
Onomad je bila samo naša,
i svake godine su jedino u grčkim radnjama shvatali
koliko smo zapravo porasle.
Ala su to bili dani…
Stignemo „na more“ i trčimo u vodu još neraspakovane,
pa se tučemo za pola flašice koka kole,
i štap tulumbe na plaži, a već sanjamo boju šećerne vate
koju je mama obećala, ako budemo dobre.
Miris kožnih jakni i sveže mlevene kafe seče nozdrve,
tiho se raspravlja o popustima.
Mama je imala velika usta,
tata strašno tešku ruku,
a sestra i ja smo bile taman za kaiš. 

 

Žmuri, ne ustaj

Niz grlo curi katran,
i svežina tek raskopane gline.
Borim se sa skoliozom misli
koje likuju nad nesrećom,
bezbožno se radujući slobodi.
Vilica mi puca pri svakom
trzaju da izgovorim dobardan,
a jezik umotan u nepodnošljivost,
palaca po usnoj šupljini,
oštro goreći obraze.
Vikinški stežem pesnice
i udaram po strahovima,
ali izdaju me kolena
koja klecaju pred jutrom
i naporima da ustanem.
Mrdam tučana stopala
upletena u nevoljnost,
zapinjem o nerazgovetne misli,
i crtam osmeh koji se ušuškava
u beli perjani jorgan.
Samo još pola sata…

 

Pošto košta?

Koliko vredi osmeh,
sreća i blatnjave ruke?
Koliko košta dostojanstvo,
i knedla u grlu?
Kupuje li neko suze i batine,
ili se samo prodaju na „crno“
za hleb?
Koliko košta lojalnost,
i ižuljani dlanovi?
Da li grč na licu ima cenu,
dok debele masne ruke,
tapšu po nevinosti?
Koliko je para aplauz?
Pošto smo danas? 

 

DNK

Osećam u kostima
kako se drobi sutra.
Tuga metastazira
nagrizajući žuč dok
preispitujem uzroke i
posledice.
Planovi su se raspršili,
ideje su se ugasile.
Mizantropijski se družim
sa pčelama, kapiram
njihovu važnost.
Planeta se sporo okreće,
dinstajući preostale pokušaje
da budemo ljudi.
Bujon resursa se eksploatiše,
dok osteoporoza laži
izjeda empatiju.
Razmišljam o detinjstvu,
i gde smo zaboga zakazali.
Ja? Oni? Tamo neki? Ko?
Šta mi ostade od genetike?
Mamina dijagnoza: biće,
ili od tate tik,
da se lice iskrivi u osmeh
kada je teško.

 

Kiša sa glutenom

Nebo se spustilo na krov.
Drveće erotski drhti pred vetrom.
Svi lešnici su pobegli nekuda
za buljavom vevericom,
a zemlja upija radost kroz oblake,
natapajući život.
Sedim na tremu i gledam biljke
koje se smeju i šire ruke
s punim poverenjem.
Samo one, tako tribalno,
znaju da plešu na kiši,
bez osude.
Ptice su se zavukle u ćoškove
sa po kojom trešnjom;
prećutno imamo dogovor
da je to uredu u zamenu za
maestralna jutra.
Vodim filozofske razgovore
sa svojim psom,
on sve razume.
Miris balege mi više nije stranac.
Slama mi vraća veru u gluten.
Naše dvorište je spas
za duše koje su site betona
a gladne borovih iglica
i sirupa od žalfije.
Halapljivo jedem veliki,
sočni, crveni vrušt.
Dobro je. Tu sam.

 

Matematika

Nadima me pomisao da treba da brojim.
Dođavola s brojkama!
Nikad ih neću svariti, kažu spazam.
Dobila sam hroničnu averziju prema
definicijama, tad, sad, možda, onda.
Evo trčim…
Treba mi hladno cedjeni ginko
da zapamtim šta je juče bilo,
a već brojim za sutra.
Pokušavam da primenim sve formule i funkcije,
ali prevelik je račun
i nemam dovoljno ničega da ga platim.
A samo sam htela tabana u pesak,
sunce u očima,
i more u nozdrvama.
To se ne broji.

 

Sizif

Ne znam kako sam rasla i u čemu.
Ni, u šta sam izrasla.
Super žena sa sindromom
majka me nije volela,
ili hoću sve ću, al ne mogu.
Što si glupa?! Rekao je tata,
pa lupio pesnicom o sto.

Jebo te sinus i kosinus.

Lupim i ja sada, tako treba!
Kazni drveni sto, šutni nogom stolicu, i slomi mali prst na nozi.
Znam samo da lupam i udaram,
i da ne budem voljena.

Što sam besna?
Ne umem drugačije.
Kotrljaj ti ovo moje, ako bolje znaš…

 

Žega

Dan je bio suv.
Sunce je naplaćivalo svaki uzdah
i brisanje znoja sa čela.
Stani, ne pomeraj se.
Možda te ovaj zrak zaobiđe,
pomislila sam.
Oprljio me je onako laserski precizno preko nepca,
dok sam drobila semenke pticama,
i osušio poslednji pokušaj da nakvasim usta.
I ose, i bubamare, smrdubube, skakavci
i one nepoznate napasti od kojih se stresem,
svi smo postali drugari i zajednica,
sem obada. Njega ne volimo,jer misli da sam govedo.
I onda pomislim na grad,
na moju kutiju sa 7 sigurnosnih brava,
10 polica sa nepotrebnim stvarima,
velikim televizorom
na kom ne volim da gledam vesti,
klimom od koje dobijem upalu misli…
Sa spuštenim roletnama i skrinom na daljinski…
Kuda? Pitam psa.
On ćuti, pravi se blesav, kao ne konta.
Njemu dobro.
Ljubav tu, tamo komfor, para nigde.
Svejedno je.
Od žege pobeći ne mogu.
Bunar je presušio, ili mu je zakazala pumpa,
a poštansko sanduče ostalo je bez ijedne lepe reči.
Apatično gledam u oblak,
nebitno odakle, isti je i tamo i ovde,
bez nade da će zaplakati nad sparinom. 

 

Slavica

Sećam se Slavice.
Sećam je se rado.
Vaspitačica crne duge kovrdžave kose, visoka, šarmantna,
sa osmehom do lupanja srca
i sa štiklom do pola mene tada.
Mnogo sam je volela,
iako se zabavljala sa komšijom do naših vrata
koji je smrdeo na cigare i vinjak.
A posle sam zavolela i njega,
jer je on voleo Slavicu.
Ona me je jedina podržala,
što nisam htela da se fotografišem
u roza haljini sa ostalim devojčicama.
Zapravo nisam htela ni u haljini,
ali smo napravile kompromis i rukovale se.
Tad nisam znala šta je kompromis.
Možda i ne bih pristala,
ali ipak to je bila Slavica.
Neka, rekla sam,
i navukla debele bele hulahopke
na uspravne štrafte ispod haljine,
dok je mama fuktala, jer neću da nosim bar roza mašnu.
Neće se videti mama, rekla sam joj,
i onako stojim u poslednjem redu.
Ali gurnula me Slavica u prvi red,
a ja, nenaviknuta na pažnju,
sam shvatila to kao kaznu
i bila mis najnamrgodjenijeg deteta 1983.
Kakva izdaja!
Otišla sam iz tog gradića, skrhana i tužna,
nerazumejući da sam ostala
ponosno ovekovečena na fotografiji jednog obdaništa,
mrgud sa prekrštenim rukama,
gde su generacijama devojčice i dečaci bili podeljeni na roza i plavo,
dok se nije pojavila Slavica i osmehom pomešala boje.

 

 

Mlečni put

Plašim se.
Da,
i ja se plašim.
I mene boli
i steže.
Ni ja nemam.
I ja sam tužna.
Teško zaspim mama.
Jako teško zaspim…
A mučno mi i da ustanem.
Da li mi treba još ona polovina
terapije, ili prosto ne umem
da se smejem na brašno kao ti.
Debela si,
kaže ćale.
Jesam tata,
od muke jedem i punim
praznine koje ste mi ostavili.
Ne znam šta ću s njima.
Mnogo ih je ćale…mnogo.
Zauvek ću ostati gladna.
To smo sad rešili, jel da?
Žao ti je.
Žao i mami, žao svima.
Bitno je da smo svi rekli izvini.
Ili sam na tren zadremala…
Gledam u nebo,
Munje grle mlečni put.
Mrak se sakrio u grom.
Grlo me izdaje.

 

 

Prljav veš

Zgrade su krezubave noću.
Odaju one dnevno srećne koji šire veš da ga svi vide.
Čist, beo, uštirkan sasvim sigurno.
Bohor čaršav prekriva neki neprijatan dodir kolena,
nepristojan pogled komšije, tatin šamar iz nemoći,
maminu kafu koja se ohladila,
ili prigušeno ridanje dece sa glavom u jastuku.
Noću se sve to sasvim jasno vidi,
a zvukovi su nepodnošljivo čisti.
Muče me ta okna sa suprotne strane,
jer ne znam šta bih sa svojim.
Ja ni zavese nemam, opsesivno ih ribam.
Alkoholom i magičnom krpom skidam mrlje sa stakala,
jedino to donekle pomaže da zaspim.
Senke se igraju žmurke po zidovima,
kapci hvataju poslednje kapi,
dan će…
terase će ponovo imati biserni osmeh
i mirišljavu posteljinu
koja će prekriti spratove nečistih noći
ostalih u kutiji za prljav veš

 

 

Dedovina

Moj pradeda imao je Jadran u očima
i salaš u prorezu sa leve strane kaputa.
Naučio me je da poštujem konja, ogulim kukuruz,
i da se smejem kad zagrmi: Vid’ opet podrign’o oblak,
meni je to bilo urnebesno smešno.
Od njega sam prvi put saznala da sam vrtiguz,
špiclov, namćor i andrak
i da se može dobiti „po tamburi“
za ukradeni komšijski ringlov.
Govorio je da su ljudi čudne pojave,
a da sa životinjama treba znati.
Nije držao psa na lancu,
jer vezan pas ne zna da čuva slobodu.
Nikad ruku nije digao ni na koga,
sem na sebe, kad zarakija.
I pijan, sve je bio upravu.
Tad sam slušala priče iz rata,
ne znam da izbrojim kog,
skupljena u ćošku od vinove loze.
Zamišljala sam ga kako golim blatnjavim rukama mlati po poljani,
jer pušku voleo nije.
Govorio bi kako oružje nikome dobra nije donelo,
i onda bi me pomazio po glavi,
malo zasuzio da niko ne vidi, i strovalio se u krevet.
Velik je to čovek bio,
nepredvidiv kao more sa triglavskim ramenima širokim kao ravnica.
Bio je cela jedna Jugoslavija,
a prababa nije morala da mu pere noge.

 

Tamo negde rastu banane

Svaki dan čistim cipele prekretnicama,
i punim zgužvanim rečima
da sačuvam oblik kože.

Šniram ih adrenalinom,
spremam kofer, a ideju nemam
da li bilo šta od sebe želim da ponesem.

Pakujem samo mirise,
jer nepogrešivo gađaju amigdalu,
bez obzira na vremenske razlike.

Isprljaću cipele tamo negde gde rastu banane,
ovde niče samo orah
koji je zario korenje duboko u glinu ispucalu od planova.

Idem s ciglom u koferu,
koju ne znam gde da smestim,
pa nosam malter u stomaku umesto suncokreta.

 

Top Level

Već duže imam tup bol u stomaku sa leve strane. Jetra li je? Ne, želudac? …
Guglam… Tup bol na levoj strani stomaka.

Did you mean: Top Bollywood level…

Ne, ne mislim. Mislim tup bol+Srbija.

Rezulati pretrage:
Iritablni kolon,
rak pankreasa,
automuna bolest…

Reklama:

Kurkuma kao lek
Prirodne namirnice koje će ojačati vaš imunitet i zaštititi vaš organizam..

Klik na X.
Idemo dalje.

Vanmaterična trudnoća. Nemoguće.
Torzija testisa.
Pa sad…Zadnji put kad sam gledala dole je bilo nešto drugo.
Au najava srčanog udara.
Osećaj naduvenosti, neprijatne senzacije u vratu,
vilici, rukama ili leđima, kratak dah, vrtoglavica,
hladan znoj, mučnina, povraćanje, dijareja.
Ne. Ovo mi se svidja.
Divertikulitis.
Super. Antibiotici i uvesti vlakna u ishranu,
povećati fizičku aktiv… nije to.

Prekid teksta.

Najvažnije vesti:
Nezapamćena ekonomska kriza u istoriji.
Pojavile se majmunske boginje.
Pretučena žena na smrt, jer nije pravilno nosila hidžab…

Strahujem od „moralne policije“, koja je tu do nas, jedan prst na mapi, ni toliko.

Opet taj tup bol u stomaku.
Šta li je?

 

 

Dom

Svež vazduh raspiruje plamen
i puni pluća osmehom.
Pucketa miris vrućeg hleba
dok magla juri za tobom kroz vrata.
Nestajemo u toplini šamota i nepovezanih slika na tv-u,
a mir gasi sve zvuke,
i razjašnjava svrhu.
Volim te beskrajno.
Ne znam da li je zbog vatre,
vazduha ili vunenog ćebeta,
ali osećam se kao gladno dete
što čeka slaninu i krompir u čakširama.
Obrazi mi se crvene, štrafte na čelu
mi zadržavaju kapljice znoja.
Ništa me više ne boli,
prošlost je poražena,
sutra ne postoji.
Taj trenutak.
Došla sam kući.

 

 

Slušni nerv

Pritiska me plafon,
ne mogu da dišem.
Razmišljam o ljudima
i buci koju neprestano proizvode.
Plasiraju mi anksioznost
na tacni, prelivenu
nerazrešenim strahovima.
Ne mogu da odolim.
Moram bar zalogaj, pa dva…
dok me želudac ne zaboli.
Nikada nisam umela da držim liniju,
sem u ruci,
kojom sam crtala
samopostavljene granice.
Skakuće mi ušni nerv, ali ne razume.
Nasledni faktor,
sve što ima veze sa nervima.
Buka i užasno mnogo glasova.
Zato ne čujem.
Levo uvo registruje samo niske tonove
i bas koji šamanski priziva osmeh. 

 

Zona komfora

Iz stomaka rastu koprive,
žile pumpaju tiroidu.
Sumnjam u samopostojanje,
a kamoli u ljubav.
Izgubila sam poverenje
još u kolevci,
naopačke sam ljuljana.
Negiram čvrst oslonac,
jer sam uvek spremna
da će se izmaći,
i da ću nezaustavno pasti u prazninu.
Pa je negujem.
Moja zona komfora,
nikad ne izneveri.
Uvek me oberučke dočeka
i zagrli mekom matericom
uz plišane reči kojim sam ušuškavana:
ne zaslužuješ bolje.

 

Matera

Nikada nisam rađala.
Delovalo je nedostojno da
budem majka.
Kome da objasnim,
i pod čijim krovom
da budu neodgovorna.
Kome da kažem da
je bolje da sam abortirala,
i sram te bilo,
kad se sebe stidim.
Kome da zviznem šamarčinu,
a svakodnevo se udaram u stomak.
Kome da zabranim, odakle mi pravo,
i sama sam omedjena slobodom.

Nije lako biti mater.

Sin bi se zvao Vlad,
a ćerka Zoi,
kao život.

Samo vetar zna kako da me očešlja

Zamišljam stabla sa krovom od sunca,
drvenim krevetom i dušekom od slame.
Vrata od trske otvorena za nekoliko pasa,
i po kojeg zalutalog ježa,
ali sa oknima zatvorenim za javnost i zlojed.
Jer grizodušje…
Aroma čempresa, jela i lipe
jedini je potreban tamjan uz ritam čukanja ptica
kao genetski nemodifikovan defliblirator.
Jer mir…
Topli malč tepih uz šuškanje lišća ispod bosih nogu, sa šarama koje menjaju boje,
taburei od panjeva, i posude od zemlje sa plevom. Jer život…
Ne puno zidova i neslobode,
otvoreni prostori su sve samo ne klaustrofobija.
Volim kako strujanje vazduha mili preko obraza, bojeći ih na roze,
i petlja sede vlasi po glavi.
Jer samo vetar zna kako da me očešlja,
a šuma zagrli od nepovratnog nestanka među ljudima.

 

Znak

Slatka je ta suza
koju si kanula na moje usne.
Osmehnula je dete u meni.
Uzela si mi boru sa čela
i stavila znak
da tu si.
Ušunjala si mi se pod rebro
i upalila kamin želja.
Shvatila sam tvoju čežnju
za toplinom,
i ugrejala te…
Ti si lila suze niz moje obraze,
brišući nesporazum
u svakoj brazdi
moga Ja.

 

Amajlija

Biti kraj tebe, tako je uzvišen osećaj.
Usnula priča što budi samo naša čula
Moje sve, predato ti je…
Ja se gubim u tebi i gutam svaki uzdah.
Potpuno nebitno je da li ti je stalo
Volim te bezuslovno kroz sva vremena.
Držim te i grlim, pričam ti o kosmosu,
smejemo se besmislu.
Ti si smisao ovog trenutka.
Osećam neizmernu zahvalnost
jer retkost je…
Retkost je tako voleti.
Oko mi zacakli pri pogledu,
sve zvezde su u tvojim očima.
Sakupljam ih ko amajlije
i stavljam u srce
da ih sačuvam od zaborava.

 

9.40

Lopatom skupljam ostatke godina
i posipam po kostima neispunjenih želja.
Peče me vreme k’o vruć krompir,
pa prebacujem sate iz ruke u ruku
da ohladim žeravice misli…
Trčim kroz lavirint propuštenih trenutaka,
a kao da sam juče bila tu.
Bole me ramena od zavežljaja
što mi je majka umotala u 9.40.
Za sobom sejem mrvice dana
i gutam momente
kao bakine salčiće…
Svaki mi zalogaj zastane…
Bespomoćno puzlam vreme,
brojim korake od zida do zida,
praveći algoritme nada
da ćeš čuti moj glas.
Puzim, ali sekunde ne staju…
Prete bilu pod grlom,
hladne i nemilosrdne kao čelik,
ostavljajući ožiljak
pri svakom pokušaju da zavaram otkucaj.
9.40 je, ko zna koji put…

 

Der Himmel

Da te zagrlim..
Na tren samo…
Slila bih ti se u žile,
u suze, u potoke misli.
Dodirnula vrhom prstiju
usne, pa obraze,
i tiho ti na uvo rekla
sve tajne sveta.
Skočila bih bez straha,
jer za voleti te
mi ne trebaju krila.
Samo srce,
a ono je već tvoje.
Taj pad je stradanje
i spasenje moje…

 

Bliskost

I da li me znaš,
i da li te znam,
i koliko još ima?
Rastem, a povijam se,
kora bez smole…
Zapeo koren za asfalt,
a misli ko listovi u jesen,
jedna po jedna se otkida,
pa izbledi.
Za bliskost molim!
Gde pitanja nema,
gde sam samo seme
što kapi tišine zalivaju.
Gde se misli dodiruju,
i smole istine lepe.
Obuci me u proleće
i raširiću krošnje
samo za tebe sada.
Da smo bez korena
što su ceo put izborali
brigama.
Bliskost…zelen list
još jednom da udenem
u požutelo vreme.

 

Aksiom

Ušla bih u snove
i izvadila noć
iz ušuškane kutije
prašnjavih misli.
Otkinula bih parče postojanja
i sažvakala te žilave trenutke.
Prstima bih obojila obraze
nametnutih koraka,
a pauzu na dan stavila
da zadržim bar sećanje
na sada i ovde.
Cela ja Jesam,
ali se rukujem sa negacijama,
Nisam, Neću, Nemam i Ne mogu.
Stojim na kružnom toku
i pesnicama stiskam aksiome,
da ne izgubim jedini dokaz
da sve sam htela,
ali dugme za pauzu
nije radilo.

 

Kolekcionar

Ne govorim.
Zubi mi škripe
kao da vare reči za nepce,
a nokti se zarivaju u dlanove
stiskajući suze koje pršte među prstima.
Curi zaborav niz polomljenu kičmu
sna koji je trajao,
a jutro me šamara istrošenim asfaltom.
Drvo, drvo, znak, ravnica…
Stop. Kreni.
Noga u pukotini sa jasnim odredištem,
klizi kao maslinom zalivena.
Hvatam se za granje,
ali ide, ide… ide…
Ne staje…
Pružam ruke išibane nadama,
da nisam samo kolekcionar suza
nego da svaka koja kane,
zasadi po stabljiku u sutra
čija će me grana zadržati
bar još malko
sada i ovde,
sa tobom,
bez reči.

 

Balast

Njiše se vreme
prosuti talas,
obala pusta
večiti balast.
Držimo ruke
prošlost još peče
gde je ta voda
neka poteče.

Suva je zemlja
mrtvo je seme
teško je nositi
balasta breme.
Trošimo nade
gubimo glave
to vetar bruji,
a jauci slave.
Nema tu ničeg
sve jad i žica,
obojene priče,
a žuta su lica.
Pogledi kameni
molitve bez reči
tiho u uglu
svaka majka kleči.
Zar opet sloboda,
to reč je samo
gubimo ljudskost
da prkos imamo!

I dokle tako
i u inat kome?
Urlamo bezumno,
a kosti nam lome.

 

Prašina

Noć. Štavljena misao.
Teška čizma, kolena bole.
Nacrtan osmeh, a glave nadole…
Prazno srce, slavi taština,
kaše mozgova, jad i prašina.
Jezici peku, svaki je prvi,
a sutra se kupa u dečijoj krvi…
Nek vas je sramota!
Kamen, ko da baci?
Amputirana radost,
prašina u šaci.